The Blog

ŠTA JE SAMORAZVOJ?

Samorazvoj se definiše kao: „ kombinacija veština , znanja i uverenja koje omogućavaju osobi da se aktivira na postavljanju sopstvenih ciljeva i regulaciji sopstvenog ponašanja“. (Field et al, 1998). Prema ovoj grupi autora, osobe koje imaju sposobnosti samorazvoja:

  •  znaju šta žele i same određuju koje su im veštine zato potrebne.
  •  na bazi procene sopstvenih potreba definišu ciljeve i uporno rade na njihovoj realizaciji;
  •  dokazuju postojanje veština i procenu progresa prema postavljenim ciljevima.
  •  unapređuju performanse i
  •  kreiraju sopstveni pristup rešavanju problema.

Martin & Huber Marshall (1995), navode 7 komponenti samorazvoja:

1.Samosvest koja se ispoljava spososobnošću da se identifikuju i razumeju sopstvene potrebe, interesi, jake strane, ograničenja i vrednosti.

2. Samozastupanje koje se odnosi na sposobnost da se ubedljivo izraze želje, potrebe i prava, odrede i postave neophodne podrske u vezi sa svojim budućim poslom.

3. Samoefikanost koja se često odnosi na samopouzdanje – verovanje da će se očekivani ciljevi ostvariti.

4. Donošenje odluka – kompleksana veština koja uključuje postavljanje ciljeva i standard, identifikovanje informacija neophodnih za odluku, razmišljanje o   prethodnim solucijama, generisanje novih solucija, ako je potrebno i izbor najbolje opcije koja vodi ka razvijanju plana.

5. Rad na samostalnom povećanju performansi s ciljem da se postignu spososbnosti za kompletno izvršavanje zadataka i razvijanje samostalne strategije za ostvarenje postavljenog cilja.

6. Samoevaluacija uklučujući proveru da li su svi zadaci uspešno realizovani u skladu sa postavljenim ciljem.

7. Usklađivanje postignutih rezultata i ostvarenih promena sa postavljenim ciljem, standardima i planovima, ili promena cilja i plana; bolje razumevanje sopstvenih  potreba, mogućnosti i ograničenja.

Tako se, u stvari, proces samorazvoja kontinuirano odvija, prolazeći kroz cikluse samounapređenja. Za samostalno učuenje važno je da se, između ostalog, poznaju i psihološki faktori od kojih zavisi uspeh u učenju.

Iz klasične psihološke literature o faktorima uspešnog učenja odabrali smo one posebno relevantne za sticanje kompetencija :

  •  motivacija – šta se uči i zašto se uči;
  •  koncentracija – usmerenost pažnje;
  •  napor – aktivnost;
  •  organizacija – logičko povezivanje znanja u celinu;
  •  shvatanje – uvid; gde i kako primeniti naučeno;
  •  povratna informacija o naučenom  i
  •  ponavljanje, učvršćivanje gradiva.

Uvažavanje ovih faktora u praksi znači da moramo:

  •  imati u svestii razloge zbog kojih nešto učimo, posebno kada naiđemo na barijere i kolebanja u pogledu istrajnosti,
  • odvojiti vreme i obezbediti prostor koji će nam omogućiti maksimalnu usmerenost na sadržaj materije,
  • biti svesni da se bez napora ne može postići uspeh,
  • stalno misliti na mogućnost primene naučenog (predočavati u svesti situacije gde se to što učimo može primeniti i kako) i naravno –
  • ponavljati učenje (iščitavanje, vežbanje, pamćenje materije). ( prema: Vujić, 2010)

Učenje na brzinu, bez razumevanja, uz pomoć prirodnog „klikera“ možda i može, na primer, da pomogne da se dobije dobra ocena na nekoj proveri znanja, ali ne i da znanje bude trajno usvojeno i doprinese praktičnoj osposobljenosti pojedinca.

Reference

Field, S., Martin, J., Miller, R., Ward, M. & Wehmeyer, M. (1998). A practical Guide to teaching self-determination. Austin, TX: PRO-ED.

Martin, J., & Huber-Marshall, L. (1995). ChoiceMaker: A comprehensive selfdetermination transition program. Intervention in School and

Clinic, 30, 147-156.

Vujić, D. (2010). Psihologija rada – čovek i rad u savremenom poslovnom okruženju, USEE, Prometej, Novi Sad,

Detaljnije u knjizi  u pripremi: Planiranje profesionalne karijere , autorke Dobrile Vujić