ZAŠTO O OVIM SADRŽAJIMA PIŠEM NA BLOGU?

Osnovna teza autorke je da bez psihološko – organizacionih saznanja ne može biti napretka   u upravljanju , rukovođenju i  u odnosu naših ljudi prema radu. O tome sam pisala  kontinuirano još od poslednjih decenija  prošlog veka. I ne samo ja. Danas nema časopisa gde biste mogli da objavilte ovakvu vrstu teksta. Svi,  tzv. novi magazini, novi menadžmenti, novi...su okrenuti veličanju uspeha pojedinih kompanija (uglavnom svojih sponzora); za tekstove sa kritičkim i analitičkim sadržajima tu nema mesta. Kakav paradoks – naši problemi se vide golim okom. Istovremeno, o  rešavanju tih problema govore svi, samo ne stručnjaci. Na medijima se o tome govori uglavnom u polušaljivom tonu u zabavnim emisijama. Poneki,  uvek isti,  intelektualci od integriteta, dozvole sebi kritički tekst u uglednim novinama i – to je sve. Ozbiljnih tekstova o psihološko-organizacionim problemima naših ljudi koji decenijama prolaze kroz  tranzicioni tunel, bez svetla na vidiku – nigde nema. Za (opet vrlo retke) knjige ove vrste interesuje se uglavnom manji broj stručnjaka; komuniciramo sami sa sobom. Oni koji imaju moć i od čije tzv. političke volje zavise stvarne promene … ili sami znaju sve ili, uglavnom vole laka zabavna štiva, ili se oslanjaju na  znanja renomiranih ino stručnjaka . Da li smo bespovratno upali u fenomen tzv. naučene bespomoćnosti i tražimo utehu u lakim tekstovima i obećanjima? Bežeći od suočavanja sa problemima – nećemo se  približiti njihovom rešavanju. Naprotiv. Paralelno, hvale nas da se ubrzano približavamo evropskim standardima  i da smo zagazili u  duboke reforme.  Koje su to reforme ako nemamo ozbiljno kadrovsko i organizaciono restrukturiranje i uvođenje profesionalnog upravljanja ljudskim resursima , prvenstveno u javnom sektoru i državnoj administraciji? Dakle, ovo smatram  skoro jedinim mestom gde možemo,  bar delom, da otvorimo  neke od ključnih psihološko – organizacionih problema sa kojima se suočavaju naši ljudi i organizacije, naša preduzeća, a ne multinacionalne i transnacionalne kompanije  koje  dobijaju gotove  procedure iz svojih centrala  i koje su uglavnom zatvorene za širenje znanja, pod oznakom – poslovna tajna . No , ovde izgleda nikome ne treba istina , niti znanje domaćih stručnjaka školovanih na fakultetima koje finansira ovaj narod.

 

 

 

16.3. 2016.  U Beogradu                                      Autorka Dobrila Vujić

It's only fair to share...Share on FacebookShare on Google+Pin on PinterestTweet about this on TwitterShare on TumblrEmail this to someoneShare on LinkedIn
Comments ( 0 )

    Leave A Comment

    Your email address will not be published. Required fields are marked *